Sahihul-Buhari · Hadis 6830

Ispričao nam je Abdulaziz b. Abdullah; kaže: Meni je ispričao Ibrahim b. Sa'd , prenijevši od Saliha, on od Ibn Šihaba, on od Ubejdullaha b. Abdullaha b. Utbea b. Mes'uda, a on od Ibn Abbasa, koji je kazao: "Ja sam učio Kur'an nekim muhadžirima, a jedan od njih je i Abdurrahman b. Avf. Dok sam sa njim bio na Mini, za vrijeme posljednjeg hadža koji je Omer obavio, priđe mi Abdurrahman i reče: ‘Da si vidio kada je danas jedan čovjek došao Vladaru pravovjernih i rekao: ‘Vladaru pravovjernih, hoćeš li da vidiš čovjeka koji je rekao: ‘Da je umro Omer, ja bih prisegu dao tome. Prisega je i Ebu Bekru bila iznenada pa je upotpunjena.'" Čuvši to, Omer se rasrdi i reče: ‘Ja ću se večeras, ako Boga da, obratiti ljudima i upozoriti ih na one ljude koji njihovu stvar žele da uzmu u svoje ruke.' ‘Ja' – veli Abdurrahman – ‘rekoh: ‘Vladaru pravovjernih, nemoj to činiti. Na hadžu je masa svijeta među kojom je većina onih koji ne znaju i koji dobro ne shvataju. Oni će biti uz tebe pa se bojim da ne budu prenijeli tvoj govor oni koji ga nisu sasvim razumjeli. Sačekaj dok dođeš u Medinu. Ona je mjesto Hidžre i sunneta. Kada to kažeš onima koji to razumiju i pravilno shvataju, učeni će tvom govoru dati pravo mjesto.' ‘U redu, onda ću to uraditi na prvom sastanku u Medini.' – reče Omer. Kad smo, krajem zul-hidžeta, stigli u Medinu" – veli Ibn Abbas – "kad je u petak Sunce prešlo zenit, ja sam pohitao u džamiju. Sreo sam Seida b. Zejda b. Amra b. Nufejla, koji je sjedio u ćošku pored minbera. Sjeo sam uz njega tako da je moje koljeno dodirivalo njegovo. Potom se pojavio Omer b. El-Hattab. Ugledavši ga kako dolazi, rekoh Seidu b. Zejdu b. Amru b. Nufejlu: ‘Danas će Omer održati govor kakav nije održao otkako je izabran za halifu.' ‘Šta očekuješ da će reći što do sada nije rekao?' – upita me on. Omer je sjeo na minber. Kad je mujezin završio, zahvalio je Allahu onako kako mu dolikuje, a onda rekao: ‘Danas ću vam održati govor za koji mi je suđeno da vam ga održim. Ne znam, možda je to pred moju smrt. Ko ga bude shvatio, neka ga prenosi gdje god ga njegova jahalica odnese. Ko nije siguran da ga je dobro upamtio – pa, nikome ne dopuštam da laže na mene! Allah je Muhammeda poslao s Istinom i objavio mu Knjigu. Među onim što je Allah objavio bio je i ajet o kamenovanju, koji smo učili i razumjeli. Kamenovao je (za blud) Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, a kamenovali smo i mi nakon njega. Sada se bojim da nakon izvjesnog vremena neko ne kaže: ‘Tako nam Allaha, mi ne nalazimo ajet o kamenovanju u Allahovoj Knjizi!' i tako ne zalutaju izostavljajući dužnost koju je Allah objavio. Kamenovanje je za onoga koji je počinio blud, a oženjen je ili udata, za muškarce i žene, kada se dokaže, ili trudnoća pokaže ili se prizna – istina je u Allahovoj Knjizi. Mi smo između ostaloga u Allahovoj Knjizi čitali: Nemojte se pripisivati očevima koji nisu vaši, jer je nevjerstvo da se pripisujete onima koji nisu vaši očevi (ili je kazao: zaista je nevjerstvo da se pripisujete očevima koji nisu vaši). Zar Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, nije rekao: ‘Ne hvalite me na način kako su hvalili Isaa, sina Merjeminog, nego recite: ‘Allahov rob i poslanik.'' do mene je doprlo da neki između vas govori: ‘Tako mi Allaha, ako Omer umre, ja ću dati prisegu tome!' ne dopustite da čovjek bude zabluđen time što je rekao da je prisega Ebu Bekru bila iznenadna, pa je upotpunjena. To je bilo tako, ali je nas Allah sačuvao od njenog zla. Nema nijednog među vama kome bi se svijet priklonio kao Ebu Bekru. Ko da prisegu nekome bez prethodnog dogovora sa muslimanima, ne dajte prisegu ni njemu ni onome kome ju je on dao, da ne bi došlo do ubijanja. Bilo je onih koji su nas obavještavali, nakon što je Allah dao smrt Svome Poslaniku, kako ensarije nisu sa nama, te su se sastali u šatoru Benu Saide. Sa nama su se bili razišli i Alija i Ez-Zubejr i oni koji su bili uz njih. Muhadžiri su se okupili oko Ebu Bekra, te sam mu rekao: ‘Ebu Bekre, povedi nas našoj braći ensarijama.' Pošli smo, i kad smo bili blizu njih, sretosmo njihova dva dobra čovjeka koji nas obavijestiše o tome s čime se narod složio i upitaše nas: ‘Gdje ste vi naumili, o muhadžiri?' Odgovorili smo: ‘Idemo kod naše braće ensarija.' ‘Ne idite njima, nego obavite posao koji ste naumili.' – rekoše njih dvojica. Rekoh: ‘Tako mi Allaha, mi idemo kod njih!' Pošli smo i stigli u šator Benu Saide. Među njima ugledasmo čovjeka koji je zamotao lice. ‘Ko je ovaj?' – upitah. ‘To je sa'd b. Ubade.' – odgovoriše oni. ‘A zbog čega je zamotao lice?' – upitah. ‘Hvata ga groznica.' – odgovoriše oni. Pošto sjedosmo, jedan od njih ustade da govori. Izgovori Šehadet i zahvali Allahu, onako kako mu priliči, a onda reče: ‘Mi smo Allahovi pomagači i vojska islama, a vi ste, muhadžiri, mala skupina. Došla je mala skupina iz vašeg naroda koja nas želi iskorijeniti i prisvojiti svu vlast.' Pošto je završio, ja htjedoh održati govor koji sam pripremio da održim pred Ebu Bekrom, ali sam ga se ustručavao. Htio sam da počnem, ali mi Ebu Bekr reče: ‘Polahko!' Nisam ga želio naljutiti. Tada je Ebu Bekr počeo da govori, a on je bio blaži i dostojanstveniji od mene. Tako mi Allaha, on nije izostavio nijednu riječ koja mi se dopadala u mom govoru, a da je nije izrekao. Govorio je nadahnuto, a potom je zašutio. Rekao je: ‘To što ste lijepo o sebi rekli, vi ste toga i dostojni. Ova stvar (uprava) ne bi trebalo da ide iz ruku plemena Kurejš. Oni su jezgro Arapa i po porijeklu i po mjestu svoga življenja. Ja vam predlažem dvojicu ljudi, pa izaberite i dajte prisegu kojem hoćete!', a onda je uzeo za ruku mene i Ebu Ubejdea b. El-Džerraha. To je bilo jedino što mi se od njega nije dopalo. Rekao sam: ‘Tako mi Allaha, da mi glavu odsijeku, ali da ne budem grješan, bilo bi mi draže nego da budem na čelu naroda u kome je Ebu Bekr. Neko od ensarija reče: ‘Neka bude jedan vođa od vas, a jedan od nas!' Diže se velika galama, ja, bojeći se razdora, rekoh: ‘Pruži ruku, Ebu Bekre!' On je pružio ruku i ja sam mu dao prisegu. Prisegu su mi potom dali i ostali muhadžiri, a poslije njih i ensarije. Odustali smo od izbora sa'da b. Ubadea. Neko reče: ‘Vi ste na taj način ubili sa'da b. Ubadea.' Rekoh: ‘Allah ga je ubio. Tako mi Allaha, mi nismo našli boljeg od Ebu Bekra kome bismo dali prisegu. Bojali smo se, ukoliko bismo mi otišli, da poslije nas ne daju prisegu nekome koga ne želimo, pa da se međusobno raziđemo i da ne nastane nered. Onaj ko bi dao prisegu nekom čovjeku bez konsultacija sa muslimanima, njega ne bi bilo dozvoljeno slijediti, kao ni onoga koji mu je dao prisegu, iz bojazni da ne bi došlo do sukoba.'" . . . .