Sahihul-Buhari · Hadis 4141

ISPRIČAO NAM JE Abdulaziz b. Abdullah; kaže: Nama je ispričao Ibrahim b. Sa’d, prenijevši od Saliha, on od Ibn Šihaba, koji je kazao: Ispričali su mi Urve b. Ez-Zubejr, Seid b. El-Musejjeb, Alkama b. Vekkas, Ubejdullah b. Abdullah b. Utbe b. Mes’ud: “Kada su o Aiši, radijallahu anha, Vjerovjesnikovoj, sallallahu alejhi ve sellem, supruzi, klevetnici iznijeli ono što su htjeli, svi su mi oni (svjedoci) ispričali po dio njenog slučaja. Nešto od toga neki su bolje upamtili od drugih. Od svakog sam upamtio ono što mi je prenio od Aiše. Pojedini dijelovi njihova kazivanja se potvrđuju, iako su neki od njih to bolje zapamtili od drugih. Oni kažu da je Aiša kazala: ‘Kada bi Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, htio da ide na put, on bi suprugama dao da izvlače strelice, pa koja bi izvukla svoju strelicu ona bi tog puta sa njim išla na put. Kad je pošao u vojni pohod protiv plemena Benu Mustalik, ja sam izvukla svoju strelicu i sa njim sam išla. Pošto bijaše objavljen ajet o pokrivanju žena, ja sam smještena u nosiljku na kamili. Pošto je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, završio borbu i vraćao se natrag. Mi smo se približili Medini. Bila je noć kada je dat znak za pokret. Pošto nam je dat znak za pokret, otišla sam podaleko od vojske. Pošto sam obavila fiziološku potrebu, krenula sam ka prtljagu. Dotakla sam svoja prsa i primijetila da se moja ogrlica od bisera iz Zifara prekinula, pa sam se vratila da je tražim. Tražeći je, zadržala sam se. Oni koji su putovali sa mnom natovarili su na kamilu moju nosiljku misleći da sam ja u njoj i otišli. Žene su u to vrijeme bile mršave i lagahne jer su jele skromnu hranu. Ljudi koji su podigli nosiljku nisu mogli primijetiti da ja nisam u njoj. Kada su oni otišli, ja sam našla ogrlicu. Kad sam stigla do boravišta, vojska je bila sva otišla, tu nije bilo nikoga. Potom sam otišla do mjesta gdje sam odsjela misleći da će primijetiti da me nema, pa će se vratiti po mene. Dok sam ih tu čekala, zaspala sam. Iza vojske je izostao i Safvan b. Muattal es-Sulemi ez-Zekvani. Safvan je primijetio, prolazeći pored boravišta da neko spava, a inače me je viđao prije naredbe o hidžabu. Prepoznavši me, uzviknuo je: ‘Svi smo mi Allahovi i svi se Njemu vraćamo!’ Ja sam se na njegov povik probudila i svoje lice prekrila velom. Nismo, tako mi Allaha, prozborili ni jednu riječ, niti sam od njega išta drugo čula do povika: ‘Svi smo mi Allahovi i svi se Njemu vraćamo!’ Naredio je svojoj kamili da klekne, stavio na nju svoju ruku i ja sam uzjahala. On je vodio kamilu na kojoj sam ja jahala sve dok nismo stigli vojsku, koja je početkom podneva sjela pored puta da se odmori. Neka je propao, potvoru je smislio i širio je među svijetom Abdullah b. Ubej b. Selul.’” Urve kaže: “Obaviješten sam da se pred njim širila ta priča, a on je to odobravao i podsticao. Od učesnika u potvori, osim njega, samo su spomenuti Hassan b. Sabit, Mistah b. Usase i Hamna bint Džahš i drugi koje nisam poznavao. Jedino znam da su bili skupina, kao što je rekao Uzvišeni Allah, a najviše je tome doprinio Abdullah b. Ubej b. Selul. Aiša je prezirala da pred njom grde Hassana, jer je on (veli ona) rekao: ‘Ja za Muhammedovu čast, sallallahu alejhi ve sellem, zalažem i oca i majku i svoju čast.’” “Kad smo stigli u Medinu,” – veli Aiša – “ja sam bila bolesna jedan mjesec. Svijet je širio riječi klevetnika, a ja to nisam primjećivala. Bilo mi je sumnjivo što u toku moje bolesti nisam imala Vjerovjesnikovu pažnju kakvu sam imala ranije kada bih se razboljela. On bi samo ušao, nazvao selam i rekao: ‘Kako je ova?’, a onda bi izišao. To mi je bilo sumnjivo, pošto ja o potvori nisam ništa znala dok nisam ozdravila. Potom smo Ummu Mistah i ja izišle prema mjestu El-Menasi’, gdje smo obavile fizološku potrebu, a izlazile smo tu od noći do noći. To je bilo prije nego smo imale nužnike pored svojih stanova. U tome smo se ponašale poput ostalih Arapa koji su radi nužde izlazili izvan Medine, ili u pustinju. Potom smo Ummu Mistah bint Ebu Rumh b. El-Muttalib b. Abdumenaf, a majka joj je bila kćerka Sahra b. Amira, ona je bila Ebu Bekrova tetka, majka Mistaha b. Usasea b. Abbada b. Muttaliba, i ja pošle nazad prema mojoj kući. Idući, ona je posrnula i rekla: ‘Neka je propao Mistah!’ Ja joj rekoh: ‘Ružno je to što govoriš za čovjeka koji je učestvovao u Bici na Bedru.’ ‘Ženo,’ – reče ona – ‘jesi li ti čula šta je on rekao?’ ‘Šta je rekao?’, upitala sam. I obavijesti me o kleveti. To mi pogorša bolest. Kada sam se vratila u sobu, kod mene je ušao Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, nazvao selam i rekao: ‘Kako je ova?’ Rekoh: ‘Dozvoli mi da odem kod mojih roditelja.’ Htjela sam od njih saznati pravu vijest. Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, mi dozvoli i ja otiđoh kod roditelja. Rekla sam svojoj majci šta svijet govori, a ona reče: ‘Kćerkice moja, olakšaj sebi to stanje! Malo je koja lijepa žena bila za čovjekom mirna, a da njene inoće nisu radile protiv nje.’ ‘Subhanallah!’ – rekoh, a svijet već o tome govori. Tu noć sam do svanuća proplakala, i nisam mogla zaspati. Kada sam osvanula, Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je pozvao Aliju b. Ebi Taliba i Usamu b. Zejda, pošto se zadržala Objava, da se sa njima konsultuje u vezi sa razvodom sa mnom. Usame iznese ono što je u duši osjećao od ljubavi prema nama i reče: ‘Allahov Poslaniče, zadrži svoju ženu, ja o njoj znam samo dobro.’ Alija b. Ebi Talib reče: ‘Allah ti ne želi poteškoću, osim nje ima puno žena. Zovi robinju neka ti kaže istinu.’ Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, pozva Beriru i reče: ‘Berira, jesi li kod nje vidjela nešto što te navodi na sumnju?’ Berira reče: ‘Ne, tako mi Onoga Koji te je s Istinom poslao. Kod nje nisam primijetila ništa što bi se moglo smatrati mahanom, osim toga što je ona mlada žena i što je zaspala pored tijesta, pa ga je ovca pojela.’ Jednog dana se Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, popeo na minber i zatražio od Abdullaha b. Ubejja b. Selula da se izvini zbog svojih riječi, a onda reče: ‘Ko će mi pomoći protiv čovjeka čije je uznemiravanje moje žene doprlo do mene? Tako mi Allaha, ja o svojoj ženi znam samo dobro. Spominjali su (između ostalih koji su učetvovali u potvori) i Safvana, a ja o njemu znam samo dobro. On nije ulazio kod moje žene, on je ulazio samo kod mene.’ Tada ustade Sa’d b. Muaz, brat Benu Abdulešhela i reče: ‘Allahov Poslaniče, Allaha mi, ja ću ti pomoći protiv njega. Ako neko bude iz plemena Evs, udarit ću ga mačem po šiji! A ako bude od naše braće iz plemena Hazredž, u tom slučaju ćemo postupiti po tvojoj naredbi.’ Zatim je ustao Sa’d b. Ubade, poglavica plemena Hazredž, koji je prije bio dobar čovjek, ali ga je obuzeo ponos, i reče: ‘Nije istina, tako mi Allaha, ti ga nećeš ubiti, niti si kadar to učiniti!’ Tada ustade Usejd b. Hudajr, Sa’dov amidžić, i reče Sa’du b. Ubadeu: ‘Nije istina! Tako mi Allaha, mi ćemo ga ubiti, a ti si dvoličnjak i braniš dvoličnjake.’ Htjedoše se tom prilikom plemena Evs i Hazredž međusobno obračunati dok je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, bio na minberu, ali je on sišao i umirio ih i oni su ušutjeli. Toga dana sam (veli Aiša) plakala. Suze su mi neprestano tekle i nisam se radovala snu. Kod mene su bili moji roditelji. Plakala sam neprestano dan i dvije noći, pomislila sam da će me plač uništiti. Dok su moji roditelji sjedili pored mene, a ja plakala, neka ensarijka je zatražila dozvolu da uđe kod mene i ja sam joj dozvolila. Ona je sjela i nastavila sa mnom plakati. Dok smo bile u takvom stanju, ušao je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, nazvao selam i sjeo kod mene, a nije sjeo otkako se o meni počelo to govoriti. Od tada je bio prošao jedan mjesec. Objava mu vezano za moj slučaj nije sišla. Izgovorio je Šehadet, a onda rekao: ‘Aiša, do mene je o tebi doprlo to i to, pa ako si od toga čista, Allah će te sačuvati. A ako si, uistinu, pogriješila, zatraži oprost od Allaha i pokaj se, jer ako rob prizna grijeh i pokaje se, Allah će mu ga oprostiti.’ Pošto je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, završio, meni malo prestaše suze tako da sam osjećala samo po neku kap. Rekoh svome ocu: ‘Odgovori umjesto mene Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem.’ On reče: ‘Ja ne znam šta bih rekao Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem.’ Ja zatim rekoh svojoj majci: ‘Odgovori umjesto mene Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, na ono što je rekao.’ Ona reče: ‘Ne, tako mi Allaha, ja ne znam šta bih rekla Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem.’ Tada Aiša reče: ‘Tad sam ja, kao mlada žena koja nije znala mnogo iz Kur’ana, rekla: ‘Tako mi Allaha, ja znam šta je do vas doprlo od onoga što o meni svijet priča. To je palo na vašu dušu i vi počinjete u to da vjerujete. Ako vam kažem da sam nevina, a Allah zna da sam nevina, vi mi to nećete povjerovati. Tako mi Allaha, imamo i vi i ja primjer u Jusufovom, alejhisselam, ocu kada je rekao: Ja se neću jadati, od Allaha tražim pomoć protiv ovoga što vi iznosite. (Jusuf, 18)’ Zatim sam se pomjerila na svoju postelju nadajući se da će me Allah spasiti klevete, ali nisam očekivala da će o mom slučaju doći posebna Objava. Smatrala sam se nevrijednom da bi Kur’an govorio o mom slučaju. Samo sam se nadala da će Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, u snu vidjeti da me Allah spašava klevete. I Allaha mi, dok se on nije ni pomakao i dok se iz kuće nije niko makao, dođe mu Objava. Obuze ga ono što ga je inače obuzimalo prilikom silaska Objave i znoj mu probi čelo u hladnom danu. Pošto to prestade, Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, se nasmija. Prva riječ koju je izgovorio bila je: ‘Aiša, zahvali Allahu, Allah te je spasio. Spustio je Objavu u kojoj se kaže da si nevina.’ Tada mi majka reče: ‘Ustani do Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem.’ ‘Ne,’ – rekla sam – ‘neću da mu prilazim, niti ću se ikome drugom zahvaljivati do Allahu.’ Tom prilikom je Uzvišeni Allah objavio: Među vama je bilo onih koji su iznosili potvoru... (En-Nur, 11-20) Pošto je Allah to objavio o mojoj nevinosti, Ebu Bekr es-Siddik, radijallahu anhu, koji je izdržavao Mistaha b. Usasea reče: ‘Nakon što je rekao ovo o Aiši, ja na Mistaha više nikada ništa neću potrošiti.’ Tada Uzvišeni Allah objavi: Neka se čestiti i imućni među vama ne zaklinju da više neće pomagati rođake i siromahe, i one koji su na Allahovom putu rodni kraj svoj napustili; neka im oproste i ne zamjere! Zar vam ne bi bilo drago da i vama Allah oprosti? A Allah prašta i milostan je. (En-Nur, 22) Ebu Bekr reče: ‘Dakako, Allaha mi, volim da mi Allah oprosti.’ I nastavi Mistahu i dalje davati ono što mu je davao. Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je o mom slučaju pitao i Zejnebu bint Džahš, rekavši: ‘Šta znaš o onome što si čula?’ Ona je rekla: ‘Allahov Poslaniče, ja svoj sluh i svoj pogled čuvam od laži, ja o njoj znam samo dobro. Ona je bila uzdignuta u slavi, pa ju je Allah sačuvao pobožnošću. Njena sestra Hamna se upustila u borbu protiv nje, pa je propala sa onima koji su propali.’” Ibn Šihab je kazao: “Ovo je ono što je do mene doprlo od hadisa ove skupine.” Urve je još rekao da je Aiša rekla i ovo: “Tako mi Allaha, čovjek o kome je rečeno ono što je rečeno govorio je: ‘Subhanallah! Tako mi Onoga u Čijoj je ruci moja duša, ja nikada nisam otkrio ženske grudi.’ Kasnije je poginuo na Allahovom putu.”