Sahihul-Buhari · Hadis 3845

ISPRIČAO NAM JE Ebu Ma’mer; kaže: Nama je ispričao Abdulvaris; kaže: Nama je ispričao Katanun Ebul-Hejsem; kaže: Nama je ispričao Ebu Jezid el-Medeni, prenijevši od Ikrimea, a on od Ibn Abbasa, radijallahu anhuma, koji je kazao: “Prva zakletva u predislamsko doba bila je među nama Benu Hašim. Bijaše jedan čovjek u Benu Hašimu kojeg je uzeo u najam čovjek iz drugog ogranka plemena Kurejš, te je otišao sa njim i njegovim devama. Naišao je pored njih jedan čovjek također iz plemena Benu Hašim kome se prekinula uzica na bisegama, pa je rekao najamniku: ‘Pomozi mi, daj mi konop kojim vežeš devu da ne pobjegne, da zavežem bisage.’ On mu dade konop kojim je privezao bisage. Kad su zanoćili, sve su deve bile povezane, osim jedne. Vlasnik deva ga upita: ‘Zašto ova deva nije svezana?’ ‘Nema konopa.’ – odgovori mu najamnik. ‘Pa gdje je njezin konop?’ – ponovo upita vlasnik i udari ga štapom, od čega je najamnik i umro. Prije nego je izdahnuo, pored njega je naišao jedan čovjek iz Jemena i upitao ga: ‘Hoćeš li ti ove godine hodočastiti Kabu?’ ‘Neću, a možda i hoću.’ – odgovori najamnik, a potom ga upita: ‘Da li bi ti, kad pođeš na hadž, ponio moju poruku?’ ‘Bih.’ – odgovori čovjek iz Jemena, a on napisa: ‘Kad odeš na hadž, pozovi Kurejšije. Pa kada ti se odazovu, onda pozovi Hašimoviće. Ako ti se i oni odazovu, onda pozovi Ebu Taliba i obavijesti ga da me je ubio taj i taj zbog konopa kojim se veže deva.’ Nakon što je ovo napisao, najamnik je izdahnuo. Kad se u Mekku vratio vlasnik deva, došao mu je Ebu Talib i upitao ga: ‘Gdje je naš sunarodnjak, šta je bilo s njim?’ On reče: ‘Razbolio se i umro, te sam ga ukopao.’ ‘Tako je i trebalo da uradiš.’ – reče Ebu Talib. Nakon izvjesnog vremena čovjek iz Jemena kome je najamnik predao poruku došao je na hadž i zovnuo: ‘O Kurejšije!’ ‘Mi smo Kurejšije.’ – odgovorili su. Potom je pozvao: ‘O Hašimovići!’ Pošto se odazvaše, on ih upita: ‘Gdje je Ebu Talib?’ ‘Ovo je Ebu Talib.’ – odgovoriše oni. ‘Taj i taj me je zamolio da ti prenesem da ga je taj i taj ubio zbog konopa kojim se veže deva.’ Kad je to čuo, Ebu Talib je otišao kod vlasnika deva i rekao mu: ‘Dajemo ti tri mogućnosti: da platiš krvarinu u iznosu od stotinu deva za ubistvo našeg sunarodnjaka, ili da se pedeset tvojih ljudi zakune da to nisi učinio, ili ćemo odmazdom mi ubiti tebe!’ On je otišao kod svojih sunarodnjaka, koji mu rekoše: ‘Zaklet ćemo se na to!’ Tada je došla jedna žena iz plemena Hašim koja je bila udata za jednog od onih i kome je rodila dijete i rekla: ‘Ebu Talibe, molila bih te da mom sinu dopustiš da se ne kune kad se bude tražila zakletva od njih pedeseterice.’ On je to dopustio. Zatim mu je došao jedan čovjek od tih pedeseterice i rekao mu: ‘Ebu Talibe, ti si tražio da ti se zakune pedeset ljudi u zamjenu za stotinu deva, što znači da na svakog čovjeka otpadaju dvije deve. Evo, ja sam doveo dvije deve, pa ih primi umjesto moje zakletve. I ne traži od mene da ti se kunem kada budeš tražio zakletvu.’ On ih primi, tako da je došlo njih četrdeset i osam i zaklelo se. Tako mi Onoga u Čijoj je ruci moja duša, nije prošla ni godina dana, a niko od njih četrdeset i osam koji su se zakleli nije bio živ, svi su pomrli.”