Sahihul-Buhari · Hadis 3700

ISPRIČAO NAM JE Musa b. Ismail kaže: Nama je ispričao Ebu Avane, prenijevši od Husajna, on od Amra b. Mejmuna, koji je kazao: “Vidio sam Omera b. El-Hattaba u Medini, nekoliko dana prije nego je uboden. Stao je pred Huzejfu b. El-Jemana i Osmana b. Hunejfa i rekao: ‘Kako ste uradili? Bojite li se da na zemlju niste propisali veći porez nego što ona može podnijeti?‘ Oni rekoše: ‘Propisali smo na nju porez onoliki koliki ona može podnijeti, jer ima veliki prinos.‘ Omer kaza: ‘Vodite računa da na zemlju ne propišete veći porez nego što ona može podnijeti.‘ ‘Vodit ćemo računa o tome.‘ – odgovoriše njih dvojica. Omer tada reče: ‘Ukoliko me Allah poživi, opskrbit ću iračke udovice tako da poslije mene neće imati potrebe nikome da se obraćaju za pomoć.’ Nisu nakon toga prošle ni četiri noći, on je izboden. Tog jutra sam stajao u safu, a između mene i njega bio je samo Abdullah b. Abbas. On je prakticirao, kad bi prolazio kroz safove, da govori: ‘Poravnajte i popunite safove.‘ Kada bi se uvjerio da u safu nema praznina, iskoračio bi i izgovorio početni tekbir. Na prvom rekatu je prakticirao učiti suru Jusuf, na drugom suru En-Nahl, ili njima slične sure, kako bi se oni koji žele u džemat mogli okupiti. Ovoga puta sam ga čuo da je, čim je izgovorio početni tekbir i ovaj ga ubo, rekao: ‘Ubi me pseto!‘ Barbarin je nožem, koji je imao dvije oštrice, prolazeći kroz safove udarao i lijevo i desno oko sebe. Ranio je trinaestericu, a sedmerica su podlegla ranjavanju. Vidjevši to, jedan musliman na njega baci ogrtač s kapuljačom. Vidjevši da će biti uhvaćen, on presudi sam sebi. Omer je uzeo Abdurrahmana b. Avfa za ruku i postavio ga na svoje mjesto kao imama. Onaj što je bio iza njega vidio je isto što i ja, dok oni sa strana nisu znali o čemu se radi. Pošto se izgubio Omerov glas, ljudi su uzvikivali: ‘Subhanallah!‘ Abdurrahman brzo klanja namaz, i pošto završiše, Omer reče: ‘Ibn Abbase, idi vidi ko me ubode?‘ Ibn Abbas odjuri. Nakon izvjesnog vremena se vrati i reče: ‘Mugirin rob!‘ ‘Zanatlija?‘ – upita on. ‘Da.‘ – odgovori Ibn Abbas. Omer kaza: ‘Allah ga ubio, a bio sam zapovijedio da mu se pomogne. Hvala Allahu pa moja smrt nije došla od ruke muslimana. A ti i tvoj otac ste željeli da se Medina napuni barbarima.‘ Abbas je, inače, imao najviše robova. ‘Ukoliko želiš,‘ – reče Ibn Abbas – ‘sve ćemo ih pobiti.‘ ‘Ne laži!‘ – reče Omer. – ‘Zar da ih pobiješ nakon što su naučili vaš jezik, nakon što su se počeli okretati prema vašoj kibli, nakon što su hodočastili Kabu!?‘ Omer je odnesen kući, a i mi smo se zaputili za njim. Ljudi su izgledali tako kao da ih do tada nikakva nesreća nije zadesila. Neko bi prozborio: ‘Bit će dobro!‘ Drugi: ‘Plašim se za njega!‘ Donijeli su mu piće. On ga popi i ono iscuri kroz ranu. Znali su da će umrijeti. Ušli smo kod njega. Ljudi su dolazili i hvalili ga. Ušao je jedan mladić i rekao: ‘Raduj se, Vladaru pravovjernih, onome što ti je Allah podario: drugovao si sa Allahovim Poslanikom, sallallahu alejhi ve sellem, među prvima si primio islam, imaš zasluge o kojima znaš, izabran si za halifu i vladao si pravedno, na koncu umireš šehidskom smrću.‘ A Omer reče: ‘Ja iz ovoga želim izaći čist – ni za sebe ni protiv sebe!‘ Kada je mladić izišao, odjeća mu se vukla po zemlji. ‘Vratite mi tog mladića.‘ – kaza Omer. Pošto ga vratiše, Omer reče: ‘Podigni tu odjeću, sinko, duže će ti trajati, a to je bliže pokornosti tvome Gospodaru.‘ I nastavi: ‘O Abdullahu, sine Omerov, pogledaj šta imam od duga.‘ Izračunali su i ustanovili da ima oko osamdeset i šest hiljada. Ukoliko imetak Omerove porodice bude dovoljan, ti podmiri dug iz njega, a ukoliko ne bude, zatraži od porodice Adija b. Ka‘ba. Ukoliko ni to ne bude dovoljno, onda zatraži od Kurejšija, ne traži od drugih. Tako izmiri moj dug. Potom otiđi Aiši, majci pravovjernih, i reci joj: ‘Omer te selami. ‘Ne govori ‘vladar pravovjernih’, jer od danas nisam i reci: ‘Omer traži dozvolu da bude pokopan kod dvojice svojih drugova.‘ Ibn Omer ode do nje i zatraži dozvolu da uđe. Zatekao ju je kako sjedi i plače. Reče joj: ‘Omer te selami i od tebe traži dopuštenje da bude pokopan kod svojih drugova.‘ Ona reče: ‘Ja sam to mjesto htjela zadržati za sebe, ali ću ga njemu ustupiti.‘ Kad se vratio, povikaše: ‘Došao je Abdullah b. Omer.‘ ‘Podignite me.‘ – reče Omer. Pošto ga podigoše, on upita: ‘Šta se dogodilo?‘ ‘To što si želio, ona ti je dala dopuštenje.‘ – kaza Abdullah. On reče: ‘Hvala Allahu, to mi je bilo najvažnije. Kad umrem, vi me odnesite do Aiše, nazovite joj selam i recite: ‘Omer b. El-Hattab te moli da mu dopustiš (da se ukopa pored Allahovog Poslanika i Ebu Bekra).‘ Ukoliko dopusti, ukopajte me pored njih dvojice, a ukoliko ne dopusti, odnesite me u mezarje muslimana.‘ U tom času dođe Hafsa, majka pravovjernih, sa ženama. Ustali smo. Ona je ušla kod oca i plakala jedno vrijeme. Ljudi zatražiše od Omera dozvolu da ih primi te sam i ja sa njima ušao. Čuli smo je kako plače. Ljudi rekoše: ‘Oporuči nasljednika halife!‘ ‘Ne znam‘ – reče Omer – ‘ko bi bio preči od onih ljudi sa kojima je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, do smrti bio zadovoljan.‘, a onda je po imenima spomenuo: Aliju, Osmana, Ez-Zubejra, Talhu, Sa‘da, i Abdurrahmana, dodavši: ‘S vama će biti i Abdullah b. Omer bez prava da bude biran, nego samo kao član odbora za pokop. Ako kojim slučajem vlast bude dodijeljena Sa‘du, neka tako bude. A ako ne, neka onda on pomogne onome ko bude izabran. Ja ga nisam smijenio zbog nesposobnosti niti zbog pronevjere. Oporučujem halifi poslije mene prve muhadžire, neka ih pazi i neka čuva njihovu čast. Preporučujem mu da dobro čini ensarijama, onima koji su se ranije nastanili u Medini i koji su primili vjeru. Neka prihvati njihove dobročinitelje, a neka oprašta njihovim grješnicima. Preporučujem mu dobročinstvo prema stanovnicima naselja jer su oni potpora islamu i sakupljači imetka, koji izazivaju gnjev neprijatelja; neka se od njih ne uzima ništa osim viška kojim su oni zadovoljni. Preporučujem mu dobročinstvo prema beduinima Arapima, jer su oni osnov Arapa, i oni su dio islama. Neka im se zekat uzima iz manje vrijednog imetka i neka se podijeli među siromašnima od njih. Preporučujem mu odgovornost prema Allahovim štićenicima i štićenicima Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Neka ispuni svoj ugovor i obaveze prema njima. Neka ratuje zbog njih i neka se ne opterećuju onim što ne mogu podnijeti.‘ Kad je umro, ponijeli smo ga do Aiše. Kad smo stigli, Abdullah b. Omer joj nazva selam i reče: ‘Omer b. El-Hattab traži dozvolu da uđe.‘ ‘Unesite ga.‘ – reče ona. Unesen je i pokopan pored dvojice svojih drugova. Nakon što su ga ukopali, ljudi se skupiše da izaberu halifu. Abdurrahman reče: ‘Prepustite ovu stvar trojici od vas. Ja predlažem Aliju.‘ – reče Ez-Zubejr. ‘Ja predlažem Osmana.‘ – kaza Talha. ‘Ja predlažem Abdurrahmana.‘ – reče Sa‘d. Tad Abdurrahman upita: ‘Koja dvojica će se odreći (položaja) i izbor prepustiti trećem?‘ Osman i Alija su ušutjeli, a Abdurrahman reče: ‘Hoćete li prepustiti izbor meni? Uzdam se u Allaha da se neću odreći najboljeg od vas.‘ ‘Hoćemo.‘ – odgovoriše njih dvojica. On tada uze jednog od njih dvojice za ruku i reče mu: ‘Ti si rođak Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, kao što znaš, među prvima si primio islam. Ako te predložim za halifu, hoćeš li postupati po pravdi, a ako predložim Osmana, hoćeš li ga slušati i pokoravati mu se?‘ Potom je to nasamo rekao i ovom drugom. Pošto mu obećaše, on reče: ‘Osmane, pruži ruku!‘, i dade mu prisegu. Zatim to učini i Alija. A nakon njega, prisegu mu dadoše i ostali ashabi.“